Behappy

Сеоско гробље, на ком скоро да и нема више места. Колико је само мојих под земљом, не могу ни да размишљам о томе…
Колико год година да не идем у родно село, никада нећу заборавити пут од улаза на гробље, до татиног гроба. Ходам, а грло ми се већ стеже. Хоћу да причам са њим и да му причам о мукама које се гомилају. Да га обрадујем успесима.
Само да му поставим једно питање: грешим ли бирајући овај пут?
Али слика урезана у црном мермеру ми се само смеши, не може да проговори.
Гомилају ми се сузе у оку…
Гледам ток предивног човека који ми је био отац само 13 година. Како растем, недостаје ми све више.
Колико пута сам желела да ме загрли, да дође на родитељски састанак или да се само издере на мене јер сам нешто урадила погрешно. Било шта, само да је ту.
Гледам га, моје очи, обрве, осмех.. све је исто. Више се и не чудим зашто су сви плакали када су видели слике са мале матуре, говорећи: „Као да њега видим“.
Стојим на његовом гробу, а у глави се врте слике, боје, мириси…
Мирис рибе коју је доносио и који би се пронео по целом дворишту.
Исто то двориште сада вришти у родном месту. Празно. Трава је нарасла, осушила се… као да ишчекује да чује људски глас.
Завршавам гимназију, њега нема да ми каже шта даље. Он је то увек умео.
Када се појави у мојим сновима, није ништа мање леп и драг каквог га памтим. Последњи пут када сам га сањала, био је тако нежан…
Седели смо један до другог, након мог порођаја.
„Тата, како да назовем мог сина?“
„Павле“ рекао је са осмехом на лицу.
После тог сна сам била још носталгичнија. Ако икада будем била мајка, моје дете неће имати једног деду.

Ако је веровати оним старинским причама o  правим љубавима и жени која сања… Верујем да је почело да се дешава нешто о чему је моја маленкост маштала већ годинама.
У двадесет петогодишњем мушкарцу, пронађох спас од свакодневнице. Његове снажне руке ми дадоше снагу и пожелех, у једном моменту, да сви нестану, а да ми будемо две пијане луталице, које ће се љубити по тргу и шетати немислећи на сутра. Пијани од љубави.
Не могу да одвојим свој поглед од његових крупних очију, које асоцирам са трајањем.
Прошло је три сата после поноћи, стојимо пред црквом и говори ми колико сам лепа… Веровали или не, поверовала сам му на реч. Био је тако нежан. Осетила сам како се немирно уздржава да ме не пољуби. А ни мени није било сасвим све једно. Дрхтала бих, да нисам већ била загрејана од чаше вина коју сам претходно попила. Био је мој „слатки грех“ или можда само сан без наде.
Мушкарац у ком сам пронашла све и уз ког желим да кренем даље… далеко у будућност.
По не знам који пут је изговорио добро знану реченицу „Невероватно си лепа“.
Насмешила сам се и покушала да сакријем жељу за њим. Можда ми је и пошло за руком.
На растанку ме је само снажно загрлио и пољубио, тик уз усну.
Од те вечери, скоро да и не спавам. Ушетала бих му у наручје, да бар ћутимо заједно.
Да му кажем да се мој универзум окренуо за 360 степени и да имам визије са нашом сутрашњицом… А онда опет… сетим се да сам ја та која све лепо кочи и попустим… није нам време.

Скоро сво друштво из твог града ће ускоро бити овде. Моћићу да се видимс са ким год пожелим, кад год будем хтела. Људи које сам пре виђала једном или 2 пута годишње.
Али нико од њих не може заменити тебе… Који си ту, а не виђам те.
У недељу ће 2 године. Од кад сам ушла у твој свет, а повратка нема. И лепо ми је овде, изгубљеној и напуштеној.
Пронашла сам смисао овога. Некако сам схватила да ме ништа као ти не допуњује.
Трагање се обуставља у тим моментима, када схваташ да имаш све. А немаш ништа.
Можда је највећа грешка била то што сам ти упознала породицу. Преврћем филм у глави, шта ли ти људи мисле о мени? Шта си о мени причао?
А твоја тетка и њена ћеркица ми зарасле за срце…
Кад се сетим тог мајушног створења, сетим се твог осамнаестог… и како смо изгледали као фамилија. Нас двоје. Она између нас.
Питам се, зашто се неки снови никада не остварују?
Покушала сам безборј пута себи да објасним зашто од тебе не могу да побегнем.
Али до данас, одговора још увек нема.
Одавно сам наставила даље и добро ми је. Али сваки пут када се појавиш, ја се запитам: „А да ли бисмо били срећни, да смо наставили да будемо онако блиски?“
И просто не знам како себе да утешим.

Тишина. Благословено стање када је мир све што ме окружује.
Пролећна топлина ми се настањује у души, али мени је потребна тишина, јер су ми довољни имагинарни гласови који се свађају у мени.
Ове године, знала сам, стижем до раскршћа. Једино о чему нисам имала појма, јесте да ће се пут тако брзо претрчати. Ево га, крај је сасвим близу и бојим се.
Налазим се на путу који се рачва у милион мањих путева, стаза, стазица, путања… Нико не може да ми загарантује да су сви добри, а одлука остаје на мени.
Пуно рада, понеки ризик, одустајање од понеких ситница.
Онда ми у главу долази питање: „Шта ја желим, уствари?“
А одговор је лак. Желим срећу. Сунчане дане за смех.
И опет кажем, треба ми тишина.
Људи из моје главе се надглашавају, свађају се у покушају да ме растрзају на све стране, а ја… као да немам снаге да се изборим са њима.
„Шта је боље за мене?“ Изнова преиспитујем себе, као да не знам да одговора нема.
Видећемо, то је све што је сигурно.
Када време крене да тече и одведе ме до циља.
Несвесна сам целе ситуације и њеног значаја. Бојим се да се не пробудим прекасно.
Тишина, како бих утишала емоције. Да ми је само, да имам неку теглу у коју ћу заробити прошлост која воли да искрсне са времена на време… да могу да је се присетим понекад, виркајући кроз стаклену површину тегле… Али да не може да изађе оданде.
Јер је бесмислено. Сама реч прошлост означава нешто што је ПРОШЛО. Воз који једном оде, не враћа се. Доћиће други возови. И тај који је некада отишао, вратиће се једног дана… али некако ће бити ипак, други. Са новим путницима, другог дана пристижући на перон… Ништа није исто.
Тишина, за размишљање о циљевима које желим да дотакнем. Пењем се на врхове прстију, већ ме ноге од жуљева боле, али имам само још мало! Тако мало док јагодицама прстију дотакнем оно што желим. Психички сам исцрпљена, треба ми пауза.
Треба ми тишине, да утонем у мир. Да пронађем себе и наставим даље.
Јер је овај живот тако леп… а жмурећи га претрчавамо.

Живот је авантура.
Претичеш се са самим собом у покушају да савладаш страх.
А уствари… знаш да ће тај исти страх у теби оставити дубоки траг, да не може бити уклоњен.
схватиш се да се бојиш самоће, а да желиш самоћу.
Има ли смисла авантура, ако корачаш светом сам?
Живот је шанса.
Не успевају све, кажу да се вреди борити.
Понекад ми је мука од борбе. Поготово како време пролази. Мењам се и сама.
Схватам колико лажних људи нас окружује, колико лажи могу да изговоре једна уста.
И онда, како да не пожелиш да се изолујеш?
Немогуће.
А ипак, свиђе нови дан и чека на тебе.
А ти не желиш да устанеш, јер су сви твоји снови пропали.

Најрадоснији моменат је онај када пронађете оно што сте одувек тражили. Све почиње да се везује, па постајеш захвалан онима који су те оставили самог, па и оним случајним пролазницима.
Када све то пронађеш у једној особи, а ипак се бојиш свега што може да ти пружи.
Често не можемо да се радујемо  лепим стварима из разлога што делују нестварно, превише добре да би биле истините.
Препоручујем да се тада широм отворе очи и да се ваздух удише пуним плућима.
Понекад нам исцуре такви моменти, зато што их не постанемо свесни на време.
Добила сам медаљу за своје досадашње успехе.
Једног образованог и финог студента медицине, који ме из дана у дан све више  фасцинира.
Психолошке игрице, филозофије и игре речи.
И тако ухватим себе када размишљам о њему, у недоглед.
Или када ми једноставно недостаје, да ми да одговоре на нека  једноставна питања.
Осећам да може да ме заштити, од људи који једва чекају да ти октрију по неку слабост.
А то је већ друга прича.
Сад желим да размишљам о испуњености коју прозрокује у мени.

Дани који су протекли без мог присуства на блогу, доказали су ми да, тамо негде на дну моје душе, чучи жеља за исказивањем емоција путем писања.
Нешто ми је недостајало, сво ово време, како бих била потпуна. Она Милана Петров која има све потребне ситнице за потпуну срећу.
Чини се да није много времена прошло, али се издешавало толико ствари…
Имадох доста времена да размислим о свему, да схватим шта желим и да се усмерим својим приоритетима.
Дошло је до промене планова.
Оловка је ипак учинила своје
Драги моји блогери, ви сте део мог света, то је једна од истина

Једна топла, млада душа се угасила.
Насмејано лице више никада неће моћи да обрадује најдраже својом ведрином.
Заувек је заспао, 22.02.2012. у Бечу.
После дуге и тешке борбе, никада не престајући да се смеје.
До последњег момента, она га је држала за руку, не посустајући.
Није плакала, обећала му је да ће бити јака. Још увек се нада да је све ово само сан…

После свега, склупчало се у мени бола који је почео да ми се шири по телу.
Само сам размислила о чињеници да сам могла да будем у њеној ситуацији.
Одакле толико снаге да се избориш са свим тим стварима које долазе?
Волела сам једном. Не знам како бих дисала, да се тако нешто деси Словаку.
Шта урадиш са свим емоцијама? Кад нестаје бол?

Присетиш се свега. Дође ми у мисли мој највећи губитак. Мој тата.
Ствари које никада не преболиш. Ратови које водиш до краја живота, са самим собом.
Борбе из којих никако да изађеш као победник.
Спушташ мач. „Боље да га закопам, са тим се не можеш борити.“ признајеш и крећеш даље.

Теме које не желиш да отвараш. Понекад ти само, треба неко ко може да те саслужа.
Да чежња и туга проговоре. Да се олакшаш.

Смрт. Која коси, без питања. Односи, као море што односи мртве алге.
Неповрат.

У свима нама јечи нека празнина која се не може описати речима.
Сви ми носимо помало патње у себи, али се са смрћу ништа поредити не може.

Људи причају да, ако све тече од почетка својим током, сигурно нешто није у реду. Нешто „не штима“ и „не ваља“.
Зато је, можда, ово осећање које нараста у мени, а односи се на тебе, тако јако.
Од првог дана је све било компликовано, немогуће и нестварно.
Наш први пољубац памтићу дуже од било код пре или касније. Нисам веровала да постоје филмске приче, док нисам тебе упознала – савршено туђег, а мог.
Време нам није стојало на располагању, услови су били катастрофални, а даљина нас је терала на размишљање.
На почетку је све деловало само као игра, са твоје а и са моје стране.
Али, гле чуда: када најмање очекујеш, дешава се нека врста заљубљености.
Секу ми се ноге и на саму помисао да ћеш ми ускоро ухватити руку.
Тако су тужни и тмурни дани без тебе… када би само знао.
Понекад тако, не могу да престанем да мислим на тебе.
А онда се сетим да поред себе имаш другу.
Кажеш да је волиш а ја сам се просто десила…
Отарасила бих се ја тебе, али не могу.
Не можеш ни ти мене. После твог признања тако сам срећна… и тако тужна.
Загрлила бих те и у твом наручју остала вечно.
Или да бар на трен помислим да ништа није компликовано и да можеш да будеш мој.
Тако ми требаш!….

Имајући у виду да смо рођени у неко сулудо доба, када се више ништа не цени, не знам ни да ли постављам проблем на прави начин.
Изненадила ме глупост ових дана, па сам почела да се питам, чему теже ти људи које не интересује остварење на интелекталном плану?
Неки недосањани снови о слави, новцу и љубави из бајке.
А култура, срозана до дна, наравно. Зар се очекује нешто више?
Протеклих неколико месеци, медитирала сам, учила пуно, било је теже него што сам очекивала, а оно најтеже тек говори. И тек сам сада схватила колико је битно радити оно што волиш, што те покреће, стимулише.
Оно што ти шири видике, а самим тим и могућности.
Шанса да дотакнеш небеса, усавршавајући себе у многим доменима, а највише у оном који ти тако добро падне… ма ни чоколада у депресији не пада тако добро.
Када знаш да си добар, а желиш да будеш бољи. Када можеш да говориш са људима о разним стварима а да се не уздржаваш да изразиш сопствену концепцију…
Осећаш да је цео свет у твојим рукама, да си почео да радиш на себи.
Увек може још, мозак човеков је изванредна машина.
Тако сам жељна знања… То је страшно.

Лаку ноћ Вам желим!